Pesme koje sam ti napisao

bile su kaleidoskopi od slika

iz kojih se samo naziralo

da si ti princip njihovog nastanka.

Sad vidim da je to bio

veoma prikriven način za reći

'svakoga dana

kud  god da pogledam

srećem viziju

tvoje lepote'

ili sasvim otvoreno

'veoma mi je stalo do tebe

i ne osećam se potpun

kada te nema'.

Zato u ovim stihovima ne koristim slike

nego ovu neposrednost

i želim te njome pomilovati

po unutrašnjosti tvog bića

jer rukama ne mogu dotaći

tvoje lepe grudi .

Ni  vizija nemam za ovu pesmu.

Nikakvih.

Ovo je iskrenost

i njome bih te sačuvao u meni

onakvom kakva jesi u sebi

jer zaslužuješ postojati

i opstajati

baš takva

pa makar iz ovog sebičnog razloga

da bih se ja sećao naše ljubavi

kao da ćemo je sutra nastaviti

- a  priznajem ti

to do sada nisam poželeo

sa ženama sa kojima sam bio

i ni ne verujem

da ću ponovo imati prilike

za takav osećaj.

Ove su reči pogubile svoje boje

ali i ovakva crno-bela ispovest

biće dovoljna da otkriješ

kako si upravo ti

bila najbolja prilika mog života.

Reči gube smisao.

Pa, neka je i tako.

Preostaje radost svesti

da si ikada poželela

biti

baš moja.

 



(foto: peter lindbergh)

 

 . 

 

 

(something old,
something new,
something borowed,
something blue)


Nove joj čarape tanane,
zabijele se prozirne do bedara,
i zabliješte kao putene joj butine.
'A kako mi stoje?' , sa smiješkom me pita.
Još maleni nabor ispravih prstom,
i 'Zaista dobro!' odgovorih zdušno.

Namigne sada plavom podvezicom,
čipkom i različkom prve klase,
što cvjetove joj nad koljena glatka skrase.
"Neće se otpustiti, zar ne?", kaže.
Provjerih elastiku vlastitom rukom:
'Ma, neće, jer jedro se i dobro drže!"

Oblači haljinu bijelu sada,
a pomažem joj i ja smjerno tada,
zakopčah je na leđima s malom mukom,
jer zadrhti joj koža od dodira zvukom.
"A haljina je posuđena" ona suvišno doda,
na što se stresem malo - jer, baš je to zgoda.

'Gdje li ću sad naći još i nešto staro?'
Okrene se zabrinuto i namršti ona.
Traži po našoj sobi žurno,
pomognem joj i ja, iako tužno,
ali, pretražujem želeći da se vrati,
osmijeh na njezinu licu.

"Ničega tu više nema!"- nogom lupne,
"I to baš sada , kada se drugome žurim!'
"I ko mi još pomoći može!?", piska...
I tu se po grudima šakom bubnem,
te "Ja!" reknem sretno do vriska,
jer pod rukom tad osjetih nešto staro!

'Evo ti sata mojih grudi što peče!"
Strgah ga ispod revera. Tik.
"Treba ti to, jer drugoga nema!" Tak.
Sretna je opet i drâga, sada
zastane, posluhne malo tada:
"Čudno je, ali više ti ne kuca " reče.

 

(april 2008)

Gde da se zakacim i malo prespavam...?



 

Huh...bas  je duboko ovo plavetnilo!